Toskana 2024, tekst pisan u trenutku….
Trebalo bi da započnem ovo moje pisanije sa velikom srećom i radošću jer smo godinu dana planirali naš put ili bolje rečeno povratak u Toskanu. Ali jučerašnji dan, zapravo 1.7. dan kada smo krenuli na put ću pamtiti dok sam živa. Imali smo nezgodu na slovenačkom autoputu i pored velike štete na kolima doživeli smo veliki šok i neopisiv strah, jer smo se prvi put u životu suočili sa takvim nevremenom i gradom. U jednom trenutku, to su neke sekunde, shvatiš samo kako nemaš kontrolu i koliko si nemoćan pred prirodom. Da, gospodarica priroda je silna, moćna i prejaka. Možeš samo da se moliš da stane i sve se smiri. Smirilo se na kraju.
Nastavili smo put ka Italiji i stigli do prvog konačišta u gradu Udine. Pristigavši u grad, u kom je takođe lila kiša, osećala sam se bezvoljno i jedino što sam želela je da uđem u stan i sklonim se negde unutra. Posle nekih sat vremena kiša je prestala pa smo rešili da izađemo u grad i potažimo radnju u kojoj ćemo kupiti široku lepljivu traku, za šoferku. Jasno vam je iz pomenutog da smo putovali sa smrkanom ali još uvek u jednom komadu šoferšajbnom.
Da li zbog mog raspoloženja ili takvog sumornog i vlažnog vremena meni je taj gradić izgledao malo sablasno. Posle nekih dvadesetak minuta šetnje, Kais i ja smo konstatovali da u ovom gradu nema ljudi. Primetilo je moje oko arhitekturu, lepe i obnovljene fasade, one moje omiljene tamno zelene i drvene žaluzine na prozorima….Sve lepo, a u zemlji stila je sve lepo se odmah primeti, ali i to, najčudnije, da nije bilo ljudi napolju. Možda su se uplašili kiše, neka bude tako. Postoje neke otvorene radnje, inače Italijani imaju dvokratno radno vreme, neke radnje se nisu ni otvorile a već je veče, nema turista, nema nikoga. Svetla tačka ovog gradića, bar meni, je lepo cveće i terase sa lepim cvećem. Ako mene pitate po čemu ću pamtiti grad eto odgovora.

Uglavnom prespavali smo ovde i sutradan nastavili put ka Toskani sa zalepljenom šoferkom.
Autoputevi i ostali magistralni putevi su puni šleperima. To je ono što se da primetiti. Mislim da za jedan dan kroz ovu regiju prođe šlepera kao što kroz Srbiju prođe za godinu dana. Ne, ne preterujem.
Posle pet sati vožnje od Udina, sa dve kratke pauze, stigli smo do Suncem okupanog grada Colle di Val d’ Elsa. U njegovoj blizini je naš smeštaj i to nam je prvo veće mesto. Gradić se nalazi u okrugu Siene, i ima negde oko 16 hiljada stanovnika.  U bukvalnom prevodu ime grada znači brdo doline Elze, a Elza je reka koja protiče kroz grad.
Ovaj grad počeo da se razvija u XI veku i sada je poznat, na svetkom nivou, po proizvodnji kristala. Grad, kao i većinu gradova čine stari i novi deo, ali smo se mi po dolasku prošetali samo po novijem delu. Posle kratke šetnje odlazimo na ručak u lokalni restoran Gimmy Gio. Ambijent pravi domaći, gosti lokala se poznaju, glasno pričaju, smeju se svi i vidno su raspoloženi. Odmah sam znala da je Kais opet napravio dobar izbor jer zaista su nam doneli preukusnu hranu : Pici Cacio e Pepe i kotlet sa rukolom. Pored toga što je zaista ukusna hrana, ljudi su nam je doneli u rekordnom vremenu. Blago je reći da smo bili prijatno iznenađeni. Odlazimo dalje u potrazi za nekim sladoledom, jer gde je on najbolji nego u Italiji, i kod nas u Bombaju.
Pronašli smo divnu sladoledžinicu i poslastičarnicu i mojoj sreći nije bilo kraja kada sam saznala da ima koliko hoću vrsta sladoleda senza latte, tj. bez mleka. Da, i to, ovde u ovom malom mestu ima mnogo više ljudi, za razliku od Udina, koji je po broju stanovnika, deset puta veći. Čudno, ali dobro.
Posle kupovine u Conad supermarketu napokon krećemo ka našem smeštaju, koji se nalazi na oko 4 km odavde.
Krivudavim, uskim i neasfaltiranim putem peli smo se i spuštali par kilometara sve dok nismo došli do jedne urasle biljkama kapije. Na toj kapiji bela tabla sa natpisom: Agriturismo Le Conia. Prolazimo je polako, jer samo tako samo i mogli, dolazimo do velikog dvorišta sa lepom i visokom zelenom kapijom koja čuva prelepu kamenu kuću sa još lepšom zelenom i dekorativnom okućnicom. Kuću vam neću opisivati samo pogledajte fotke. Ovo je nešto što ja želim, nešto što me malo podseća na kuću moje baba Rose, nešto što me vraća u detinjstvo.

Unutrašnjost kuće i dvorište u pravom toskanskom stilu, ne zna se da li su lepša jutrom kada smo prvu kafu ispijali napolju uz cvrkut ptica ili naveče kada kreće da se smrkava a to je oko 21:30h. Naša italijanska domaćica Cinzia i njena porodica, uostalom, su sredili sprat za izdavanje u rustičnom stilu. Mislili su na svaki detalj i potrebe nas turista, tako da imate toplu preporuku za smeštaj, ukoliko rešite da se otisnete nekada u Toskanu.

Ovde želim da budem i ovde jesam. Srećna sam zbog toga i rešavam u trenutku da se prepustim svim čarima i ovom raju i da potisnem događaj od juče. Trudiću se, obećavam svim silama da me događaj sa početka puta neće sprečiti da uživam punom parom.

Colle Di Val D’Elsa
Jedno sunčano pre podne odvojili smo za obilazak starog dela grada. Kao i većina starih gradova u Toskani i ovaj žuti grad se nalazi na brdu, ponosno i gordo gleda ostatak okoliša sa uzvišenja i prkosi vremenu. Kažem žuti grad jer je ceo izgrađen od žute cigle i žutog kamena.

Prvi zapisi o gradu potiču još iz 9. veka, a od 11. veka je krenuo da se razvija grad duž reke Elze. Ono po čemu je poznat grad je proizvodnja kristala i obuhvata 15% proizvodnje kristala na svetskom nivou. U novijem delu grada, u podnožju postoji muzej kristala.

Uske ulice od kaldrme kojima nekim čudom idu automobili, ali naravno samo u jednom pravcu, terase pune cveća, tek po neki turista, radnje koje se tek otvaraju. To je prva slika jer jutro se tek rađa. Poranili smo i veoma je tiho.

Posle šetnje i obilaska radnje sa keramikom, u kojoj mi se sve svidelo ali su cene malo jače, odlučismo da se utešimo u poslastičarnici.

Ovde sam jela najlepši i najukusniji kanoli. Cena, ukoliko nekoga zanima, je 1€. Espreso kafe su u skoro svim kafićima 1,20€. Ova kafa ovde je prava kafa, ne može da se poredi sa kafom koja nam se nudi u Beogradu a znatno je jeftinija. Ima i toga da ukoliko popijete kafu s nogu platite jeftinije. Mislim da se isto pravilo odnosi i na hranu.

Grad koji podseća na primorski, a nije na moru, napuštamo i idemo dalje.
Jedno pre podne smo odvojili da se spustimo do reke Elze koja prolazi kroz grad Colle.

Pored reke postoje staze za šetnju, usput smo sretali grupice turista. Prvi prizor na koji smo naišli je izuzetno čista,  predivna, mala, uska reka, prilično brza ali sa neverovatnom na nekim mestima, tirkiznom a na nekim delovima zelenom bojom. Neki ljudi, pa čak i deca su se kupali, ja moram da priznam da sam samo bućnula noge jer je voda bila ledena. Skidam kapu svim kupačima ovde.

Oko reke sa obe strane ima mnogo zelenila, drveća, žbunja i mnogo ptičica, jer nas je cvrkut ptica pratio celim putem. Postoji i nekoliko bašta na početku jedne staze. Prisetih se moje bašte u trenutku. Moram da pohvalim javno Gišku, koji mi je sačuvao i dobro zalivao baštu i brinuo o njoj. Arsa i Giška su se zajedničkim snagama borili protiv smrdibuba, praveći organski rastvor i praskajući povrće. Moji carevi!

Ovu reku obavezno posetite ukoliko se nađete u ovom kraju. Žao mi je što ovde ne mogu da postavim video snimak sa reke, imamo ih mnogo i na njima se baš sve lepo vidi.

Siena
Ovo je naš drugi obilazak prelepe i svečane Sijene. Tradicionalna trka konja na centralnom trgu trebalo ke da bude 2.7. Mi smo došli u Sijenu 3.7 i bila sam razočarana jer smo propustili taj nadaleko čuveni događaj. Na osnovu gužve u gradu tog dana ja bih rekla da ” svi putevi vode u Sijenu”. Bilo je dosta ljudi i prvi put, pre par godina kada smo bili, ali ovoliku gužvu nikad nisam videla. Mi smo se ulicama jedva probijali, ali to me nije sprečilo da “bacim oko” skoro pa u svaku radnju…ženska posla.

E sad najtragičnija stvar je ta što smo u Sijeni bili i 5.7. i čuli od lika za susednim stolom da je ona trka konja odložena 2. a održana 4.7. što će reći nije nam se dalo nikako. Ali u tom trenutku sa trga se čuju bubnjevi i kreće povorka ljudi obučenih u tradicionalnu nošnju, to je porodica pobednika trke. Svi mi smo ostali pripijeni uz zidove zgrada i propuštali povorku muškaraca koji su vijorili zastavama ali najsmešnije od svega što je svaki od tih muškaraca imao cuclu u ustima.

O divnoj Sijeni sam takođe pisala u postu od pre par godina pa možete pročitati ovde Utisci iz Toskane.

Montepulciano
Jugoistočno od Siene, na nekih 45 minuta vožnje kolima nalazi se ovaj grad. Najbitnije kod ovakvih putovanja svojim kolima je to da unapred izguglate i pronađete parking. Negde postoje parkinzi koje se ne plaćaju, ali u velikoj većini se plaćaju, od 1,5 do 2€ po satu. Velike su gužve i moja prepruka je da obezbedite parking mesto.

Ovaj grad i ceo taj region je poznat po proizvodnji vina. Po nekim pričama grad je postojao još u doba Rimljana, ali grad u ovom stanju datira iz 12. veka.
Ponavljam se, ali tako je, i ovaj stari grad se nalazi na brdu. Glavna ulica koja prolazi kroz grad je dugačka 1,5 km. Ulice su takođe uske popločane kamenom, sa mnoštvom restorana, kafića i radnji sa vinima (logično) i lokalnim suvenirima okolo. Sve vreme dok smo išli bukvalno smo se peli, jer su ulice pod nagibom.

Na par mesta iz te glavne ulice možete skrenuti i proći kroz uzani i maleni prolaz i dolazite do vidikovca, do mesta od čijeg pogleda na okoliš zastaje dah. Ne znam zašto sam mislila da ovde neće biti tolike gužve ali sam se prevarila.
Tog istog dana, posle obilaska ovog grada nastavljamo do grada Pienza, koji je 13 km zapadno od Montepulciana i stiže se kolima dobrim, lokalnim putem za nekih 20 tak minuta .

Pienza
Mali grad koji me je oduševio svojom lepotom i posebnom energijom. Od svih novih i starih gradova na ovom sada putovanju Pienza je odnela pobedu. Grad je inače 1996. godine uvršćen na listi Unesko, kao svetska baština, sigurno ne slučajno. Nikakav zvanični podatak ne postoji ali smo na ulasku u gradić videli par fabrika koje proizvode Pecorino sir, mislila sam da ima neku povezanost sa lokalom ali ne, samo su fabrike tu.

Po samom dolasku nalazimo parking i trčećim koracima grabimo ka gradu, tj ka prvom prijatnom restoranu, jer smo bili mnogo gladni. Bukvalno prvi restoran na koji smo naišli, kupio me izgledom bašte i odlučili smo se za njega. Ljudi moji, da li ćete mi verovati ako vam kažem da sam jela najukusniji obrok u životu, pričamo o restoranskoj hrani. Sve preporuke s moje strane za restoran, što se tiče kvaliteta hrane ali i usluge. Više o hrani ću pisati, pa ćete moći da pročitate detalje delicije koju sam jela.

Krećemo u obilazak grada srećni i siti i nailazimo na Palazzo Piccolomini a to je glavna gradska palata, koja je pripadala nekadašnjoj vladajućoj porodici.
Preko puta palate se nalazi katedrala Pienza, velelepne građevine, sa ozidanim i očuvanim bunarom, koji je prava atrakcija grada.

Ulice su kao i kod svih starih gradova popločane kamenom a zgrade su građene neke od cigle a neke od kamena, kako koja. Grad je dosta ravan tako da vam neće biti opterećenje da ga prepešačite celog a i zbog toga što je površinski mali. U ponudi su lokalni suveniri, hrana ( sirevi, paste, ulja), po pristojnim cenama.
Ono što je mene takođe oduševilo je cveće, koga ima na svakom koraku. Kolorit cveća daje neku posebnost i baš tu dobru energiju čitavom mestu.

Firenca
Od našeg smeštaja tj. od grada Colle Di Vall  D’Elsa do Firence smo se prevezli autobusom. Vožnja je trajala sat vremena, cena jedne karte u jednom smeru košta 7,5€. Kao što sam već spomenula imali smo peh na samom početku puta, tačnije u Sloveniji, gde nam je grad uništio šoferšajbnu, pa samo morali na malo dalje destinacije javnim prevozom.
Po samom dolasku u Firencu, što je bilo negde oko 11h, sačekala nas je ogromna gužva. Malo “nenaviknuti” na toliki broj ljudi i toliku buku osećali smo neku vrstu teskobe. Iskrena da budem tada sam shvatila da mi mnogo više prijaju manji toskanski gradići i sela. Ali hajde sad, tu smo pa da obiđemo sve što grad nudi od čuvenih građevina.

Prelep istorijski grad sa čuvenom Duomo katedralom koja je zaista impozantna i prelepa zbog svoje ogromne i lepe kupole. Glavni grad ali i najveći u pokrajini Toskane leži na reci Arno. Kad smo kod reke da spomenem i čuveni most Ponte Vecchio, koji povezuje obale preko reke Arno i koji je u nekom trenutku bio i mesto stanovanja. Danas je velika atrakcija.

Obišli smo takođe i Neptunovu fontanu, oko koje se tiskalo toliko mnogo turista da sam jedva uspela da priđem i vidim je i uslikam.

Napravili smo dobru kilometražu, jeli neku bezveznu hranu, valjda nam se tako zalomilo (samo hranom kojom sam oduševljena preporučiću u posebnom delu o hrani ovde), popili kafu i brže bolje krenuli nazad. Nisam impresionirana, ili mi jednostavno nije bio dan ili mi nije legao grad, ali to je moj utisak, vama bi se možda svideo.

Casole D’Elsa
Na nagovor naše italijanske domaćice Cinzie jedno popodne smo odvojili za obilazak ovog mesta. Malo mesto, koje se nalazi na uzvišenju od nekih 416m nadmorske visine i sa čijeg vrha imate prelep pogled.

Liftovi rade, tako da nije problem popeti se gore. Crkva San Niccolo datira iz 14.veka, kao i svaka crkva prelepa u svakom smislu. Uličice i prozori su puni cveća, slika (umetničkih), porodičnih zastava i zanimljivih skulptura, što govori da ovde ima puno umetnika. Pogled sa vrha je prelep.

Malo je mesto pa se brzo i obiđe. Lepi utisci ali nastavljamo dalje do Volterre, za koju smo čuli da je nešto posebno, i zaista je bilo tako.

Volterra
Do Volterre smo išli kolima, što je opet relativno blizu od našeg smeštaja. Kais je jako dobar u planiranju putovanja i uvek odabere smeštaj iz koga možemo doći za kratko vreme do raznih zanimljivih mesta, u različitim pravcima.

Put do samog mesta je jako krivudav i sve vreme idete uzbrdo, jer je grad na nadmorskoj visini od oko 514 m. Uživanje za suvozača, tj.mene, jer sam sve vreme uživala gledajući prelepe kuće, cvetna dvorišta, platane i ostalo bujno zelenilo koje krasi i prepoznatljivo je za ovaj kraj. Gledajući te lepe kuće, mogu slobodno reći dvorce, od žutih cigli i žutog kamenja, sa obaveznim tamno zelenim drvenim žaluzinama i ostalim detaljima, pitala sam se koja je ovo sada generacija (koja je nasledila imanje), i koliko je novaca i truda uloženo u imanje. Kada smo se vratili posle kući pitala sam našu Cinziu koliko je stara njihova kuća. Nisam se iznenadila kada sam dobila odgovor da je kuća iz 19. veka i da je sve vreme od kada su u njoj, rade na njoj i na njenom održavanju.
Da nastavim dalje priču o Volterri. Jedva smo našli parking mesto, malo je dalje, ali ne toliko strašno. Sat parking mesta košta 2 €, ako nekoga zanima eto i tog podatka.

Prolazimo kapiju od crvenih starih cigli i ulazimo u stari grad Volterra. Čula sam da je mesto posebno lepo, ali nisam verovala da je ovoliko čarobno.
E sad, neko će reći : “Video si jedan toskanski gradić, video si sve”. Apsolutno se ne slažem sa ovim jer na mene i na moj doživljaj nekog mesta ima uticaj sama energija tog mesta. Ovde se ta energija baš osetila.

Fotografije će vam možda više dočarati grad od mojih reči ali da pokušam.
Volterra je zapravo naselje u okrugu Pize, mada ga zovu i gradom alabastera. Zapanjujuć broj radnji koje prodaju od ovog prozirno – belog mermera činije, lampe, prelepe ukrasne tanjire za zid (duborez), figure životinja, šahovskih tabli, voćkica, kolača pa sve do prelepog nakita.

Građevine su jako stare i lepe sa lukovima ukrasnim detaljima. Katedrala Volterra, Umetnička Galerija i muzej, s početka 20. veka, Trg – Piazza Dell Priori, samo su deo kulturne baštine ovog da kažemo naselja, koji je nastao još u bronzanom dobu, ali se veruje da je naseljavanje krenulo u 8. veku pre nove ere.

Svaki pedalj ovog mesta odiše nekom posebnošću, isto kao i Siena.
Pre nego smo došli ovde guglali smo gde se može i šta se može ovde dobro jesti. Nećete verovati koliku gastronomsku ponudu, i to jako dobru ima ovo mesto. Nećete takođe verovati, kao što nisam ni ja, da u ovom malom mestu ima tri restorana koje nude hranu bez glutena.
Ručali smo baš ukusnu hranu u jednom restoranu Etruria (više o hrani kasnije),  posle par koraka od njega naišli na poslastičarnicu u kojoj sam morala da probam novi kolač.
Turista ima mnogo, ali nema galame, dreke, automobili ne prolaze kroz samo mesto, pa je veoma tiho i prijatno za šetnju i uživanje.
Mnogo je radnji koje prodaju suvenire, ja sam se oduševila radnjom koja prodaje sve za kuhinju od maslinovog drveta. Naravno morala sam da kupim dasku za seckanje, to uvek treba, jel da.

Vreme nam je brzo proletelo u šetnji kroz ovo čarobno i istorijsko mesto. Vraćamo se nazad u kuću sa posebnim osećajem zadovoljstva. Ne može svaki grad ili svako mesto da vas ispuni zadovoljstvom ali ovo je uspelo.

Hrana- ukusi i mirisi Toskane

Dolazimo do jako važnog dela svakog putovanja, a to je naravno hrana. Majstori umetnosti i stila imaju izvrsnu kuhinju, koju ja na žalost ne smem, iz zdravstvenih razloga, da konzumiram, mada moram priznati da sam par puta zgrešila. Sada ću pohvaliti i spomenuti sva mesta i restorane u kojima smo dobro jeli, a sa nekim jelima sam bila prijatno iznenađena.

Po dolasku u Colle Di Vall D Elsa pronašli smo restorančić, koji je na netu preporučen, a Kais je to ukačio. Restoran Gimmy Gio ima malu ali lepu baštu, koja je uvek bila puna, pa smo mesto nekako i jedva nalazili unutra. Hrana je veoma ukusna i sve preporuke za ovo mesto. Ono što je Kaisa oduševilo je pasta Pici Cacio e pepe, i Pici picantino. U principu pasta sa parmezanom i biberom, s tim što je Pici pasta jako debela i pravi se baš u Toskani.

Sledeća pohvala ide preslatkom restoranu u Pienzi koji se zove Case Nuove.

Verujte mi na reč da ukusniji gulaš nisam jela u životu. Inače gulaš je napravljen od mesa divlje svinje, sa veoma dobrim proporcijama začina. Nema ni viška a ni manjka začina, meso premekano, ocena 10 od 10.

Kais je ovde išao na siguricu a to je lazanja. Sa njom nema greške u Italiji (naravno). Ono što bih još htela da dodam je to da ovde ne možete ostati gladni, sem kada dođete u neko novo mesto, jako ste gladni i nemate vremena da se oslobode mesta po dobrim restoranima, pa pojedete nešto iz pekare, jer mnoooogooo ste gladni. Što se nama desilo upravo U Firenci. U principu cene su manje više kao kod nas, pa primera radi gulaš kojim sam bila oduševljena je koštao 17 eura, lazanja je 13 eura.

Sledeći restoran koji preporučujem je Etruria u Volterri. Prvo lokal se nalazi na Piazza Dei Priori, u samom centru ovoga mesta, veoma je otmenog i raskošnog enterijera, sa prelepom baštom. Usluga i hrana na nivou, i što je nabitnije imala sam opciju da naručim picu bez glutena.

Kais je eksperimentisao ovoga puta pa je naručio Papardele, tj. pastu sa dviljom svinjom. Sve od poručenog je bilo ukusno.

U Volterri, kao što sam spomenula u tekstu iznad, ima mnogo restorana i lokala sa hranom, čak sam posle videla i dva lokala sa bezglutenskom hranom, što je meni baš bilo fascinantno, jer mesto je malo. Ako pravimo poređenje sa Beogradom, koji ima jedan takav restoran, mislim da nema potrebe da se dalje objašnjava.

Ovde smo takođe jeli prvi put tradicionalni italijanski slatkiš, koji se pravi od paste badema, meda i orašastih plodova, a zove se Panforte. Kolač kida, obavezno ga tražite i probajte kada ste u ovoj regiji.

Alkoholisani kolač koji je Kais ovde probao takođe je interesantan.

Još malo ću se zadržati na slanim jelima. Niste bili u Italiji ako niste probali njihove sendviče. Pa tako u Firenci, u TC Gigli, na našu sreću naletesmo na ovu poznatu sendvićaru All Antico Vinaio, šta reći osim da morate da probate. Eto, i tu sam prekršila režim ishrane, ali moralo se. Kako bi ga sada hvalila, hahaha.

Morala sam da uslikam radnju sa sirevima u Pienzi, čiji su mi se sirni aranžmani jako dopali, pa evo uživajte i vi malo. Kupili smo sir za povratak, ali ne ovde, gde su cene upravo turističke.

Sir koji je meni bio dostupan, jer ima ga u skoro svakoj radnji, je Bri bez laktoze. Mojoj sreći verujte nije bilo kraja.

Idemo sada na najslađe pohvale, pretpostavljate to su kolači.

Prva i najbolja poslastičarnica za preporuku se nalazi u Colle di Val D’Elsa i zova se Mario Barone. Prvi put su nam tu zapeli za oko mali minijaturni kolačići, tart, kanolo i sfoljiatela. Cena ovih malih kolača ide u rasponu od 0,50 centi do jedan evro. Dok je u ovoj istoj poslatičarnici veliki kanolo koštao 2.80 evra.

Već pretpostavljate da nisam mogla da odolim ovim lepotama i da sam zgrešila, ali ne dolazi se ovde jednom nedeljno ili mesečno. Imam dobro opravdanje.

Tek kasnije sam saznala da sam uslikana, crkoh samoj sebi od smeha pa što da ne podelim i sa vama.

Ono što je ovde još prijatno iznenađenje je to da ćete videti muškarce, godina i godišta svih mogućih, kako sami ulaze u poslastičarnicu, naručuju kolač i kafu, pojedu i popiju za šankom i idu dalje. Mislim da naši muškarci nemaju tu naviku da odlaze sami na kolače. Meni je ovo presimpatično. Evo još malo kolača odavde. Izgledaju vrhunski ali idu ruku pod ruku sa ukusima.

Najlepši i najukusniji ikad tart sa limunom sam jela u Sieni, u poslastičarnici koja je zove  Golosi Di Gelato Siena, pri tom imaju mnogo dobru kafu. A ko je nema ovde?

Kao i većina verovatno, uđemo rešeni da naručimo samo jedno, ali uvek se nešto doda na porudžbinu jer zaista kako odoleti.

U ponudu su pored kolača, voće isečeno i upakovano u plastične čaše, veoma praktično za osveženje u hodu. Ma ovaj genijalan narod na sve misli. Cene jako pristupačne, sve je jeftinije nego kod nas.

I Kaisova omiljena Pasticceria Garibaldi u centru novog dela grada Colle Val D Elsa sa najlepšim kolačem, čuvenom sfoljiatelom. Ipak ima razlike od radnje do radnje u samom filu, tj. punjenju. Po pravilu fil za ovaj kolač se pravi od sira rikote i paste badema, u veoma hrskavom lisnatom, slatkom testu.

Levo je taj kolač a desno moj sladoled od borovnice bez laktoze. Ukuse vam ne mogu dočarati rečima.

Mogla bih još mnogo toga da napišem, ali mislim da je za sada ovo dovoljno. Teško je rečima opisati ovaj raj i ovu lepotu, zbog toga se potpomažem fotografijama i samo mogu da se nadam da ću vam sve tako dočarati. Ovaj deo Italije je pravi dragulj i nije slučajno što svet hrli da ga vidi i makar malo, kao i mi, uživa u njemu. Verujte da bih se bez razmišljanja preselila ovde da mogu.

Pretposlednji dan su uspeli u jednom auto servisu da nam zamene šoferšajbnu pa smo se tako vratili bezbedno kući. Odlazimo iz naše Toskane pomešanih osećanja. Mnogo toga novog i lepog smo videli i doživeli. Zahvalna sam na tome što sam imala tu privilegiju da budem ovde, jer to jeste prava privilegija. Ukoliko niste do sada bili u Toskani planirajte taj put, verujte mi, bićete oduševljeni i na kraju dana, bićete mnogo bogatiji. Jer uspomene su nešto što nam ostaje i niko nam to ne može oduzeti.

Sada sam se stvarno malo umorila od kuckanja i pakovanja slika, ali imam želju da podelim sa vama sve doživljeno.

Idemo dalje, svi lomovi će se ispeglati, najvažnije je da smo živi i zdravi.

Planiramo neke sledeće destinacije, neke nove puteve, a možda se i vratimo opet ovde. Nikad se ne zna.

Budite mi dobro i čuvajte se vrućina!