Italija je zemlja u kojoj se jede, pije, oblači, gradi, sadi, živi i diše sa stilom.

Moj prvi susret sa Italijom se desio pre ravno 29 godina i to pretpostavljate bila je šoping tura. Ali ne švercerska, kao većina tada, već kupovina za porodicu. Taj kratki put do Trsta sa rođakom Žicom, i pored toga što je bio naporan ostao mi je u lepom sećanju. Videla nisam ništa, sem par ulica i par lepih butika. Anegdota ne pretek ali ne za ovu priliku.

Ovaj put je moja jača polovina isplanirao do detalja, a počeo je sa planiranjem još u januaru. Ja ni o čemu nisam znala sem što sam se radovala i jedva dočekala kraj avgusta. A taj 24. nikako da dođe.

Noć uoči puta uvek me drma euforija pa ne mogu ni da spavam, zbog toga malo dremam u toku putovanja, što nikako ne volim i ne želim. Volim da gledam sve predele kroz koje prolazimo, pamtim sve detalje i trenutke jer putujemo kolima, a i svakako želim da se solidarišem sa mojim dragim. Ali… nekad glava padne na kratko.

Moram da spomenem Sloveniju iako ona sada nije tema ove priče ali kao što znamo, lepa, čista i uređena zemlja sa travom, čak i na neverovatno nepristupačnim delovima, pokošenom. Bila sam prijatno zapanjena i pitam se i dalje ko sve to radi? Jer dokle god vam pogled doseže trava je pokošena.

Prvo prenoćište nam je bilo baš u Trstu, ali onog grada s početka moje priče više nije bilo. Promenio se u međuvremenu, tek sam uspela da prepoznam po koju ulicu uz samu obalu mora. Stigli smo kasno popodne u grad i odmah potražili mesto gde ćemo se osvežiti kafom i pojesti nešto.

 

 

Da, valjda očekivano ali opet iznenađujuće jake cene, narod iz svih krajeva Evrope u obilasku grada, veseo i vidno raspoložen sa obaveznim fotoaparatićima. Čuje se zvonki italijanski… to je to. Odmah sam mogla da prepoznam Italijanku od drugih žena, imale su i imaju stila. Moda im je u krvi ali i dostupna.

Prenoćište rezervisano odavno preko Airbnba vrlo lepo, čisto i skromno.

Prespavali i sa prvom jutarnjom pesmom petla, koja me oduševila jer je nisam godinama čula, spremamo se i krećemo put Toskane. Oboje smo uzbuđeni bez nekih očekivanja ali svakako nadom i željom da doživimo nešto lepo. A tako je i bilo.

Ali pre Toskane obišli smo i Veneciju, što je usput, i grehota bi bila ne videti je. A Venecija kao i svi stari gradovi sa svojim uskim prolazima, popločanim kamenim ulicama ali i zgradama nosi vekovima razne tajne ali ih i čuva. Šetajući ulicama u mislima sam pravila film, neki iz mnogo vekova pre.Videla mnoge situacije slične priči o Romeu i Juliji, a svaka terasa je imala svoju priču i svoje srećne ili manje srećne ljubavi. Svaka od onih uskih ulica je bila gazište konjskih kopita, nekih vojskovođa ili hrabrih vojnika.

Venecija sada je mesto sa puno manjih mostića, gondolama u kojima se vozaju turisti, mnogo lepih i očuvanih zdanja, kućama, cvećem, trgovima, restoranima i kafićima, dosta maski što je simbol ovoga mesta i ostalih suvenira.

 

 

Turista toliko da se jedva mimoilazimo. Obišli smo i lokalnu pijačicu na kojoj je sve lepo i divno aranžirano. Posle ručka, malo umorni krenuli smo dalje… naša Toskana nas čeka.

 

 

Vožnja kolima ima svoje prednosti a to je da možete videti gradove i mesta spolja. Auto putevi lepi, sem na par mesta gde su radovi pa se put pretvara u magistralni.

Posle dva sata znala sam da smo tu. A tu počinju nepregledna polja maslina i vinograda. Tu počinje ono o čemu smo maštali svih ovih meseci.

Stižemo u našu kućicu iz bajke i tu staje dah. Kuća od cigli i kamena sa prelepim dvorištem. Znate onaj osečaj kad čitate knjigu sa dosta detalja gde opisuju kuću a predeo oko nje živopisan i lep, i pravite sliku u glavi i pitate se kakva je zaista, e pa ja sam je ugledala ispred sebe. Ostali smo tu 4 noći. Ovde su počele da mi dolaze ideje o tome šta bih mogla da kuvam jer prvo što sam ugledala u dvorištu je roštilj a u kući prelepa, velika i dobro opremljena kuhinja. Kasnije sam saznala da je vlasnica kuće proizvođač maslinovog ulja i ima blog o hrani. Prvi doručak nam je bio više turski nego italijanski jer sam pravila menemen.

 

 

Na preporuku koleginice Dragane mortadelu sam probala ali smo u većini slučajeva jeli pršute. Dobili smo maslinovo ulje pa sam ga bezdušno koristila u sve i svašta, ustvari to je bilo jedino ulje u kući. Prodavnice i pijace ovde u okolini neću opisivati, neka slike govore. Jednog dana smo rešili da spremamo ribu, kupili smo brancina i oradu. Raspalili roštilj u dvorištu, nasuli sebi po čašu vina i trudili smo se da se osećamo italijanski. Uspelo je… U narednim postovima će biti objavljeno šta sam spremala ovde.

Jedno jutro posle doručka obišli smo obližnje selo Radda in Chianti. Krivudavi put koji vodi do tog sela sa prelepom okolinom, opet okruženom vinogradima, maslinama ali i poljima lavande.

 

 

 

Selo na uzvišenju i blagoj strmini, sa narodom koji je jako glasan i veseo, i žutom bojom koja celo mesto krasi. Sve zgrade su bile neke jarko žute do narandžaste boje što je celom mestu davalo neki dodatni sunčani sjaj.

 

 

 

Bio je praznik oprosta, ali zapravo više vašar. Sve i svašta su nudili i prodavali meštani, a meni je pažnju privukao štand sa slatkišima. Probala sam kolačiće koji izgledaju suvo a u stvari su jako sočni jer se svaki sastoji večim delom od marcipana. Ispod su fotke sa vašara. Ima svega, čak i cvet od tikve koji se puni i baš je lep specijalitet.

 

 

Naša sledeća destinacija je Scansano, mesto takođe u Toskani, ali nam je bliže moru. Planirali smo da obilazimo ostala mesta ali i uživamo malo na plaži. Kuća na nadmorskoj visini od 500 metara, veoma lepa, stara a nova (renovirana) sa dva prelepa psa čuvara. Ovde smo 7 dana.

 

 

Pa kad smo već tu hajde da jedemo kao Italijani. Pravila sam špagete koje su i same napravljene od paradajza sa sosom od paradajza i belog luka. U lokalnom supermarketu smo kupili kobasice od svinje sa tartufima, i naravno ja sam insistirala da probamo, mada moram priznati da se meni nisu dopale. Prejako za moj ukus, ali dobro, probali smo. Najlepšu dinju ikada sam takođe ovde jela. Ma da se ne lažemo, sve mi je prijalo i bilo preukusno. Probali smo lokalno vino Morellino koje je specifično za područije Scansana, i ja, koja se u vina uopšte ne razumem, bila sam oduševljena jednom vrstom vina, koje je lagano, pitko i ne previše jako.

 

 

 

Obilazeći sledeća mesta; Sienu, Montevarchi, Grosseto, Terme Saturnia, San Gimignano, Monteriggioni, Peretu, Orbetello i na kraju Padovu, sam uživala i probala po nešto što je specifično baš za to mesto. Na preporuku koleginica i prijatelja u San Gimignanu smo čekali red za nadaleko čuveni sladoled, ali moram priznati da sam razočarana, jer lepši sladoled sam jela u Beogradu. Što kaže moja Ivančica sve je to martketing. Kako kod nas nema takvih marketing stručnjaka, pitam se ja.

Siena je grad koji je na mene ostavio najlepši utisak. Stari grad sa centralnim trgom u obliku tanjira gde turisti sede a neki i leže.

Prelepa ahitektura sa ulicama koje uokviruju grad, prelepim suvenirnicama, poslastičarnicama, buticima, radnjama specijalizovanim za vino i paste. Ovde sam probala kanole, prelep kolač punjen laganim belim kremom.

Jednostavan i lep kolač, kao i većina stvari u ovoj lepoj zemlji. Nema mesta kiču jer je u jednostavnosti sva lepota.

Na kraju smo obišli Padovu, neverovatno lep i smiren grad i pored dosta turista. Odiše dobrom energijom možda zbog položaja grada, možda zbog Bazilike svetog Antonija koja se nalazi u centru i čija unutrašnjost je prelepa (malo je reći), veliki broj prelepih fontana, mnogo cveća i parkova, možda zbog toga što se jednostavno meni sve to zajedno svidelo. A verovatno zbog toga što sam htela sve te lepe momente jedne zemlje da utisnem i da ih dugo pamtim.

 

 

 

Mogu da pišem ovako tri dana, samo se bojim da ne odužim. Italija lepa zemlja sa stilom sa svom svojom jednostavnošću života. Zemlja u kojoj se čuvaju i poštuju nasleđa. Zemlja ukusnih jela, ne samo pasti i pica. Zemlja porodice. Zemlja vinograda i maslinjaka, lepih vina i mode. Zemlja u kojoj bih mogla da živim.

Neka ovo bude samo kraj ovog mog pisanija, a otvaranje nekog novog poglavlja….možda…