Kako sam u prethodnom postu već pisala o našem putovanju kroz Toskanu, mom oduševljenu ovim regijom i mom velikom nadahnuću da kuvam baš tamo, evo držim se datog obećanja i delim sa vama priče o spremanju ribe, tj zanimljivom potpaljivanju roštilja. Kada smo stigli u Cavrilju među prvim stvarima koje sam ugledala u dvorištu bio je roštilj. Inače nemam priliku da pečem meso na njemu pa me ovo sve jako obradovalo. Mislila sam da spremam meso, ali sam brzo odustala. Riba i mediteranska hrana je nešto što me asocira na Italiju. A već smo rešili da se ponašamo italijanski, pa eto…znači riba.

U mestu Montevarchi postoji supermarket, ali naravno, ni nalik našim marketima. Ovde možete kupiti zaista sveze i lepo voće, povrće, meso, svašta nešto ali i svežu ribu. Našli smo lepe komade brancina i orade. Lepo upakovani i sveži i neočišćeni. Ali nikakav problem. Očistila sam, oprala ribu, ocedila malo i posolila morskom solju.

Ono što ćemo pamtiti ovaj ručak i mislim smejati se svaki put  je samo potpaljivanje vatre. Velikih cepanica je bilo, ali ne i malih grančica za potpalu. Malo smo tumarali po dvorištu skupljajući grančice vinove loze, osušene kore drveća, sve što je moglo da gori. I tako to potpaljivanje vatre je trajalo sat vremena. Potrošili smo sav papir koji smo zatekli u kući. Malo je falilo da odustanem, ali ona upornost (specifična bikovima) mi nije dozvolila da se manem ovog posla. Uspela sam posle sat vremena da raspalim vatru…jeeee.

E sada, za samu ribu nema velike filozofije, posolila sam je, prelila domaćim maslinovim uljem, stavila po grančicu ruzmarina, ima ga u dvorištu i prelepo miriše. To je sve.

Ruzmarin iz dvorišta

Maslinovo ulje, unutra ali i malo spolja

Sada pečenje

Posle nekog vremena imali smo prelepu ribu, za vreme njenog pečenja napravila sam krompir salatu, i trudila se da vino bude hladno. Samo italijanski, …to je bio moto…i eto, uspeli smo…Komšije smo nadimili i verovatno nasmejali.

Pravo je uživanje spremati hranu napolju. Bosonog hodati po dvorištu skupljajući grančice, smejati se sebi, a šta drugo, nadati se i čekati trenutak da napokon počne drvo da gori… i to sve na 35 stepeni…ma mnogo lep osećaj koji bih svakako ponovila.

Ostaje sećanje na ove trenutke, kojih ću se prisećati sa svakom čašom crvenog vina… To je sasvim sigurno.

Mi smo uživali u svakom zalogajčiću, a možete i vi, vikend je pred nama, evo ideje.