Slušamo svi priče o nekim gradovima koje nismo nikada obišli i stičemo nekakve utiske pa čak i predrasude. Ali pravu sliku grada i zapravo jednog naroda spoznate tek kada sami odete i provedete tamo neko vreme. Ne mogu da kažem da sam upoznala Istanbul, jer pet dana je malo, ali sada već imam svoje mišljenje.
Grad ćete najbolje upoznati kada saznate nešto o istoriji naroda, vidite arhitekturu, jedete lokalnu hranu, pogledate ulicu, parkove koji se svakodnevno neguju i koji su pravi tepisi od cveća, pijace, ljude. A u Istanbulu sam videla velelepne zgrade, bilo da su verske građevine bilo da su muzeji, spomenici… A narod… Narod onaj koji sam ja videla, nasmejan, pričljiv, ljubopitiv i veoma vredan. Možda sam samo u par nekih sokačeta videla grupice od par starijih muškaraca koji sede ispred lokala, koji sada praktično i ne rade, jer su to šnajderske ili obućarske radnje, ali ih vlasnici ljubomorno čuvaju od zaborava. Inače svi ostali su uposleni, pa čak i mala deca, praktično tinejdžeri koji se trude da zarade nudeći turistima ruže ili venčiće za glavu od veštačkog cveća.

Prema nama su svi bili jako ljubazni i blagonakloni a razlog smo saznali poslednjeg dana kada nam se prodavac u bakalnici obratio na turskom, a i većina drugih je to radila, i tek kasnije shvativši da nismo njegovi zemljaci, rekao da ličimo na turke, zapravo moja jača polovina. Verovatno smo zahvaljujući njemu jako dobro prolazili.. haha
Zaista sam impresionirana željom ljudi da naprave spoj tradicije i modernog, šta god to bilo. Počev od oblačenja, enterijera restorana i generalno načina života. Primesu savremenog ćete videti u svakoj društvenoj sferi, prepliće će sa svim starinskim, vremešnim i tradicionalnim, veoma uspešno.. Jednom rukom čvrsto drže i čuvaju tradiciju i porodicu, koja je po meni osnova uspeha i prosperiteta a drugu ruku su ispružili ka budućnosti, tehnologiji i svemu što je i u svetu trend.
Ono o čemu zapravo želim da pišem je hrana, naravno a šta drugo. Čula sam da se u Istanbulu dobro jede i zaista, moj sadašnji utisak je premašio moja doskorašnja očekivanja.
Za početak samo da vam kažem da sam ovde jela jagnjetinu, koju inače ne jedem, i da pritom ni ne znam šta jedem, ali sam bila oduševljena. A to se desilo prvog dana po dolasku, u kafani koja se zove Bilice kebap. Konobar je doneo ovaj veliki poslužavnik, stavio pred nas i krenuli smo sa jelom. Nije napomenuo da treba da donese i pileće ražnjiće, a mi gladni pa navalili. Ja sam tako jela odlično mekano i lepo začinjeno meso i tek kada sam ga videla sa novom turom mesa i kada je zapravo rekao šta nosi shvatila sam šta sam jela… Ali tada i nikada više…valjda više nisam bila toliko gladna.

Uglavnom smo ručali na ulici, a šta je ovde ulična hrana, pa sprema se u malim lokalima, ali svakako imate gde i da sednete. Naravno, ima mesta na koja ipak ne bih imala hrabrosti da jedem, ali u većini lokala je veoma čisto, svi koji pripremaju hranu nose rukavice, posude u kojima se drže namirnice su zatvorene, sve se to vidi odmah, a možda je profesionalna deformacija…

Jela se inače sastoje od mesa, pilećeg, junećeg ili jagnjećeg, sa dosta povrća. Sve je zaista jako ukusno jer koriste dosta začinskog bilja i dosta sosova od samog povrća i ne toliko skupo. Verovatno jeste u nekim ozbiljnim restoranima, ali njih smo zaobiliazili.

Ulična riblja sendvičara

Sendvič od ribe

U kraju Eminonu se nalaze brodići-restorani, koji su usidreni pored Galata mosta i ovde se spremaju  riblji sendviči. Sve ovo što nabrajam su preporuke ukoliko rešite da nekada posetite ovaj grad.

Faširane šnicle sa jako začinjenim pirinčem

Na svakom stolu se nalaze činije sa feferonama

Kokoreč

Punjeni krompir

Kube

Pikantni juneći rolat

Ćorba od sočiva

Iskendar piletina

Ispod svake slike je naziv jela. Posebno bih izdvojila kokoreč za ljubitelje jagnjetine. To su zapravo iznutrice upržene sa dosta začina, a pakuju se u namašćen hleb sa dosta sitno seckanog paradajza. Da, probala sam i ovo jelo i verujte mi, ne oseća se jagnjetina, a još manje iznutrice, najviše preovladava ukus i miris nekih lepih začina.

Jeli smo takođe pečen i punjen krompir. Radnjica sa tom vrstom hrane imate na svakom ćošku, ali da biste probali ovaj specijalitet ne morate čak u Istanbul, imate ga ovde u Beogradu, i prave ga podjednako dobro.

U većini kafanica na kraju ručka dobije se čaj, koji se ovde baš uvek i na svakom mestu služi.

Doručak nam se uglavnom sastojao od pite sa sirom iz obližnje pekarice, kajgane, salate, voća i obaveznim menemenom. Menemen je sitno seckani paradajz koji se uprži i prelije umućenim jajima. Lep doručak u restoranu Duran kebap koji se nalazi pored Kapali čaršije.

Menemen

Tanak i vazdušast hleb

Voće japanska mušmula

Pitice, voće i džem od jagoda

Čamčići sa pečurkama, sirom i paradajzom

Doručak na terasi…

Pite i voće

Probala sam prvi put voćku koja se zove japanska mušmula i liči na krušku i kajsiju, nema je kod nas, uglavnom se gaji u Kini i Japanu, ali se može naći u bliskoistočnim zemljama i južnoj Evropi. Ima u sredini braon glatko seme, trebalo je da bude slatko, ali ovo nije bilo.

Voća u izobilju na svakom ćošku, ali ono što je mene oduševilo je što možete za vrlo malo para da kupite ceđeni sok od narandži i nara. Cede sok pred vama, još ako ohlade voće, dobijete za stotinak dinara čašu soka od 5-6 narandži.

Voće se cedi pred vama

Nar i narandže

Osvežavajuće

Sada ide najslađi deo. Pa da, sve slatke i ukusne lepote ovoga grada, kolači. Kao što znate ovo je kolevka svih prelivenih kolača, baklavi, tulumbi, kadaifa, ratluka, slatka, džemova…To što sam nabacila koje kilo nije ništa u poređenju sa  tim koliko sam uživala. Morala sam skoro sve što sam videla da probam. Ali ono što me najviše oduševilo je žele, ili možda bolje rečeno puding od pirinća sa šafranom, koji se zove Zerde i koga sam jela u poslastičarnici Beyaz firin Kadikoy na aziskoj strani Istanbula. Najlepša poslastičanica koju sam ovde videla, jer pored tradicionalnih kolača ima čokoladne bombone, figurice-voćkice od marcipana, kolače koji su samo slični našim kolačima i tortama, ratlucima od meda, sa svim voćem i još mnogo toga. Sve je na svetskom nivou.

I sve ostale krasote..

Narod koji ima ovakve pijace jednostavno mora biti srećan, jer ja bih bila. Lepota za oko, mogućnost za pripremu kvalitetnih i ukusnih obroka, i to za relativno male pare. Prvi put sam videla boraniju roze boje, sušenu bamiju, sušeni mali plavi patlidžan, razne ribe…pogledajte..nema potrebe da pišem. Svo voće (sveže i suvo, koštunjavo) i povrće lepo aranžirano, sve tako sveže i sve isto. Prosto dobijete inspiraciju da budete kreativni u kuhinji. Nije kao na našim pijacama odgore lepo, a ispod trulo…ne, nema toga.

Mogla bih još tri dana da pišem o ovom gradu, ovo je samo malo priče i dosta slika o hrani.

Ovo je grad prelepih parkova, grad ptica i mačaka, grad preukusne hrane i vrednih ljudi. Veliki grad koji zaista nikada ne spava. Moja preporuka da ga nekada obiđete i uživate u svemu a posebno u svakom zalogajčiću.

Do sledećeg puta…Uživajte !