Godinama dolazimo, a osećaj je kao da se vraćamo kući, u naš mirni i ušuškani Uranopolis. Uranopolis je primorski gradić na Atosu, trećem prstu Halkidikija. U bukvalnom prevodu značenje imena grada je “nebeski grad”. Simbol mesta je vizantijski toranj Prosforio iz 14. veka koji je danas pretvoren u muzej hrišćanskih antikviteta.

Da je nebeski ili rajski grad uverila sam se pri prvoj poseti davne 2009. godine. Neobjašnjiva energija, možda ruža vetrova ili nešto treće učinilo je da baš u ovom mestu osetim blaženstvo i spokoj. Nije slučajno da je tako s obzirom na blizinu Svete Gore, a to mi je tada objasnio monah koga sam upoznala, naš čovek. I nije slučajno da su svi manastiri sagrađeni baš na tom delu zemlje. Duhovno-društvena i empatijska sprega između manastira Svete Gore i Uranopolisa je jaka i oseća se na svakom koraku. 

Posle dugog puta stižemo u naš Uranopolis, brzo se smeštamo, ovoga puta to je privatni apartman. Preslatka kuća sa lepim dvorištem punim maslina i preljubaznom domaćicom, koja nas naravno prvi put vidi, ali samo što nas na dolasku nije izljubila.

Odlazimo do mora da se samo malo brčnemo, takva nam je tradicija. Ma koliko bili umorni od puta to su neki naši rituali od kojih ne odustajemo. Peščana plaža je odmah preko ulice, moglo bi se reći da je privatna. More nas je takođe čekalo i radovalo nam se, čineći to malim talasima. Takav je morski ples. Stigli smo i srećni smo!

Trudimo se da potisnemo sva sećanja na ne tako lep početak putovanja, kada je došlo do sabraćajne nesreće. Umalo da auto, koji je udario u bankinu padne na nas. Na svu sreću nije, ljudi su preživeli iz tog automobila, sačuvali su nas svi Sveci i grčki bogovi. Njima hvala!
Ipak nismo bili toliko umorni da ne odemo u centar i obiđemo našu oazu mira i božiju lepotu. Oni koji su posetili Uranopolis znaju odlično o čemu pričam. Jer samo kada doživite mesto imate tu spoznaju.

Prvo što osetite šetajući mestom je miris tamjana i mirisnih eteričnih ulja koji se širi u vazduhu. Ovde možete pronaći preko 10 crkvenih prodavnica u kojima se nudi sve od ikona u srebru, na drvetu, tamjana, brojanica, nakita i svega ostalog.

Veče se spušta, Sunce zalazi i ovaj gradić se polako sprema na smiraj.

Za razliku od mondenskih letovališta gde tek u ovo doba sve se budi i kreće, ovde ne. Ovde nikada do sada nisam videla pripitu da ne kažem pijanu osobu, a pije se uzo, lepa domaća vina i neizostavni Mythos. Ono što mi se najviše dopada ovde je to što nema “grmljavine” kič muzike, vike i cike, sve je svedeno i mirno. Oni koji žele “život” ili drugu Budvu ne treba da dolaze ovde, jer toga ovde nema. Iz obližnjih kafanica i taverni možete čuti tihi žagor, smeh i zveckanje escajga. Ljubazni i nasmejani vlasnici pozivaju diskretno u svoje lokale, obraćajući se na svim jezicima. Mnogi od njih znaju srpski, bar toliko da ljubazno pozovu u lokal.

A kafanice su posebna priča. Sa fotografija iznad možete vditi jednostavnost njihovog izgleda, sa dosta  drvenih i cvetnih detalja, reći ćete toga ima na primorju u svakom mestu, ali ovde je to malo drugačije i lepše. I danas, posle toliko godina imam utisak kao da je mesto ostalo zaglavljeno u nekim 60-tim godinama prošlog veka. Tek neki novoizgrađeni hoteli i ostali smeštajni objekti po obodu mesta naginju malo ka modernijoj arhitekturi, pa s toga imate utisak da se moderno i tradicionalno i ovde prepliću. Mali drveni stočiči, karirani stolnjaci, obavezne saksije od terakote pored ulaza, viseće lozice sa raznobojnim cvetovima na prozorima, lijanderi u dvorištu pored, aloja ili kaktusi. Nudi se preukusna hrana, što tradicionalna grčka kuhinja, morski specijaliteti, što malo modernija, uglavnom burgeri. U mnogim restoranima ćete dobiti desert na račun kuće, veoma lep gest. Tako to rade majstori svojih zanata. Takođe ćete dobiti grickalice u vidu kikirikija i čipsa (na račun kuće) dok čekate da vam donesu npr pivo, i to u ledenim kriglama. To su sve sitnice, neko će reći, da ali veoma pohvalno lep gest.

Restorani za svaku preporuku su Zorbas, riblji restoran na samom šetalištu i restoran Mamoynia, koji se nalazi sa desne strane odmah pri ulasku u centar grada.

U samom mestu ima tek dve ili tri pekare koje su i poslastičarnice. Od poslastica obavezne baklave, tulumbe i kadaif. Ovde sam prvi put probala voće u čokoladi, slatkiš upakovan u foliju, takođe ga ima samo u dve poslastičarnice. Enterijer ovih poslastičarnica nije kao iz časopisa, već dosta skroman, oni nude kvalitet samog proizvoda, ne ambijent za slikanje tinejdžerki na Instrgramu.
Sa druge strane ono što je delicija u izobilju ovde to je ratluk. U svakoj radnji ima ratluka od svog mogućeg voća, ovolikom izboru možda samo može da parira Istanbul. U onim radnjama u kojima možete kupiti sve, od hrane do suvenira i peškira, nude se ekskluzivni slatkiši u vidu čokolada sa suvim voćem.

Utorak je pijačni dan u Jerisosu, koji je na samo 15 minuta vožnje od Uranopolisa, pa smo iskoristili jutro da posetimo pijacu i odemo u nabavku. Pijaca se proteže uzdužno uskom ulicom, mala je ali ima svega. Od svežeg voća i povrća, ribe i morskih plodova, preko borovog meda, maslinovog ulja, maslinki naravno, pa uza, pa suvog voća, kolača i keksića, do odevnih predmeta. Trudila sam se da uslikam i cene. Uglavnom su neke cene kao kod nas a ima i jeftinijih namirnica.

Vračamo se u Uranopolis i nastavljamo sa našim dnevnim aktivnostima.

Ovde je sve nekako na svom mestu, baš lepo upakovano i koloritom i položajem. U poprečnim uličicama oko centra mesta kućice sa niskim drvenim, mislim ručno pravljenim tarabama, drvenim žaluzinama i cvećem koje pravi umršeni snop iz saksija i žardinjera sa prozora ili niz ogradu. Čak je i jedan kontejner ručno oslikan.

Na glavnoj “džadi” mala kuća, ispred nje mala terasa pokrivena vinovom lozom i sa bakom sede kosei njene dve bele i jednom crnom belom mačkom. Baka mi je ostala u sećanju i uvek je tu, i sada. Samo sedi i gleda turiste i prolaznike, kao da ih sve dočekuje i želi im prećutnu dobrodošlicu.. Ljudi su generalno staloženi i dobroćudni, sa svima se lako ostvaruje komunikacija.

Još pri planiranju puta doneli smo odluku da ovoga puta obavezno idemo na krstarenje oko Svete Gore. I ranije smo hteli ali nam se nekako nije dalo. Dva puta smo pešice išli od Uranopolisa do granice sa Svetom Gorom. Put je dugačak nekih 5 km a predeo zelen, tih i prezanimljiv, jer nikako ne očekujete da ćete usred ničega,na mestu gde se prostiru manje plantaže maslina i smokvi ugledati pravu hacijendu sa bazenom, na samom brdu i uzvišici iznad mora. Kasnije sam saznala da je taj ušuškani i bajkoviti smeštaj namenjen uglavnom ženama. Dosta muškaraca ide na jednodnevni izlet do manastira a žene ih tu čekaju uživajući u prirodi.
Ukratko ću vam preneti utiske sa četvorosatnog krstarenja. Brod kreće svakim danom od pristaništa ispred Kule u 10:30h. Seli smo, udobno se smestili i čekali smo vreme kada će se otisnuti . U međuvremenu je dolazilo dosta sveta, dosta mlađih parova, onih malo starijih da decom tinejđžerskog uzrasta, i dosta starijih ljudu. Bilo je naroda svih nacionalnosti koji su veselo i glasno pričali između sebe i bili vidno uzbuđeni. U tom trenutku sam rekla Kaisu da imam utisak kao da krećemo Orijent ekspresom i  da nas čeka baš zanimljivo putovanje. Tako je i bilo.

Zamislite lep sunčan dan, veliki brod sa nasmejanim ljudima i zbunjenim tinejdžerima, jer realno oni su krenuli na ovo krstarenje što su morali, a ne hteli. Imam takav utisak. Sedeli su na pramcu donje palube, par dečaka i dve devojčice i zabavljali se na svoj način. Dve vitalne, čile i mile Grkinje bake sele su preko puta nas. Bile su nasmejane i ushićene kao i mi uostalom. Ono što je jako pohvalno je to što prolazeći pored svakog manastira čujete na pet jezika, od toga je jedan srpski, kraću priču. Uglavnom se priče sastoje od istorijskih činjenica, kada je sagrađen manastir, koliko dokumenata tj knjiga ima u biblioteci, koliko monaha trenutno tu živi, da li je dolazilo do požara, u večini slučajeva jeste, koje su osnovne delatnosti monaha. Podatak koji je ostao u sećanju da je ruski manastir Svetog Panteleimona od svog nastanka do danas preživeo dva požara i smenu vlasništva, jer u jednom trenutku kada je manastir spao na samo dva ruska i dva bugraska monaha, poptao pod grčku vlast, a kasnije je vraćen Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ono što je interesantno je da se ovde nalazi najveće crkveno zvono na Balkanu i danas ima samo 50 monaha.

Uživali smo na brodu, a veseli i razigrani galebovi su nas pratili, boreći se većim delom puta sa vetrom. Moram da napomenem da u ovoj regiji stalno duva vetar, ne toliko jak, ali ga uvek ima.

Ja volim taj osećaj poznatog koji je pomešan sa osećajem, sad već, pripadnosti i zbog toga se uvek vraćam ovde jer je ovo mesto moj drugi grad. Svaku uličicu znam dobro, svaku ranju kao prodavce po njima, taverne pa eto i tu baku….

Kad smo kod zlatara i radnji sa nakitom mislim da ih ovde ima više od 10 i sve imaju unikatan i dizajniran nakit, kakvog nigde više nisam videla.

Ovde takođe ima dosta malih prodavnica koje nude ručno izrađene keramičko posuđe. Pogledajte samo ovu lepotu.

Danas smo, šestog dana letovanja, pronašli divnu plažu azurno plave i bistre vode, Xiropotamos. Nalazi se između Jerisosa i Uranopolisa. Za sve koji će poželeti da je nekada nađu. Do nje se dolazi zemljanim putem iz pravca Uranopolisa, ali ako polako vozite nema bojazni za auto. Ova skrivena pošćana plaža je naše ovogodišnje otkrivenje.

Odlučili smo da posetimo drevnu kulu, koja se nalazi u samom centru Uranopolisa i koja je simbol mesta. Ulaznica za posetu kuli, koja je sada muzej košta 3 evra.

Kula je postojala 1344. godine ali se veruje da je izgrađena mnogo pre toga. Tokom vremena kula je pretrpela dva zemljotresa i Revoluciju. Od tada kreću ozbiljne rekonstrukcije same kule. U ta davna vremena ljudi su gradili pored kule mnoge pomoćne zgrade i štale, ostave za maslinovo ulje, kao i prostoriju za ceđenje ulja. Od svega toga danas postoji samo dve pomoćne zgrade. Prvobitna namena kule je bila prenoćište za tek pridošle monahe. Kasnije je bila sklonište za “došljake” koji su se naseljavali ovde i gradili Uranopolis od 1923. godine. Uranopolis su naseljavale u to vreme izbeglice iz Male Azije.

Danas se u kuli nalaze lepo čuvani eksponati koji su pronađeni na ovoj lokaciji a neki datiraju iz V ili VI veka pa nadalje.

Šetajući kulom, gazeći stepenište od suvog i presuvog starog drveta koje škripi pod nogama osetila sam posebnu energiju. Kao što uvek radim i sada sam u glavi pravila film o ljudima pre mnogo vekova kojima je ovo bilo prenoćište. Veoma poseban osećaj.

Mi smo još uvek ovde, ali sam ja požurila da napišem i vama prenesem delić onoga što sada živimo. Obično post o utiscima sa putovanja pišem kasnije, po povratku, ali ovaj sam imala potrebu da objavim  baš sada.

Spušta se noć nad mestom, turisti crveni od sunca ali veoma srećni i vidno raspoloženi šetaju i uživaju u odmoru, ovom miru i pozitivnoj energiji koja se vijori nad mestom.

Uživamo i mi, u svakom jutru i danu koji je pred nama, u svakoj novootkrivenoj plaži, u ukusima i mirisima što nudi rajski grad. Uživamo i u svakom zalogajčiću, verujte na reč.

Ono u čemu sam ja veoma uživala je domaća alva, poklon naše ljubazne domaćice Artemis. Nekako smo se sporazumele pa sam zapisala i recept, pa planiram po dolasku kući da napravim i odmah ću sa vama podeliti recept. Ovo je veoma lako napraviti a ukus je poseban.

Planiramo da iskoristimo ostatak letovanja na najbolji mogući način. Svaki put kada odlazimo odavde meni je baš žao, kao da nikada više neću doći a znam da hoću jer silno želim.

Vama preporuka da posetite i doživite sve lepote rajskog Uranopolisa!